среда, 22. фебруар 2012.

Манастир Светог Луке


Манастир Светог Луке, десетак километара у брдима изнад Варварина, чудо је наших дана. Само пре 4 године, на овом месту владало је трње и непроходни честар, застрашујуће и за авантуристе попут Индијане Џонса, описују нам наши сведоци. Данас, тај исти пропланак над питомом моравском долином, култивисан је видиковац, оивичен декоративним зидом и масивном средњевековном капијом, пун цвећа и дрвећа. Одавде се пружа узбудљив поглед десетинама километара у даљину, све до Параћине и Јагодина. Шта више, кажу нам, ако умете да гледате, одавде су перспективе још пространије, јер манастир Светог Луке постаје нови духовни центар, који расте и инспирише околину.


Игуман је архимандрит Алексеј Богићевић. Он је први пут стигао на ово запустело манастириште 2002. године. Обновио је цркву и конак, регулисао корито потока који тече кроз порту, озидао чесму, подигао један звоник, па други, још већи, кулу звоник и набавио велика звона чији громогласни тонови сваке вечери и јутра плаве моравску долину, растерујући над њом магле и утваре.

Отац Алексеј боравио је дуже и обликовао се као калуђер у манастиру Дечани, на Светој Гори, па потом 4 године у Светој Земљи. Сусретао се са многим, најпознатијим православним духовницима прошлог века. Боравио је у Дивијевском манастиру Светог Серафима Саровског, одакле је недавно донео за свој манастир и део Свечеве калуђерске мантије.

Магистрирао је 2000. године на Солунском универзитету, а његов рад „Хиландарски монаси у управи српске цркве“, штампан је и на грчком. До сада је имао 3 издања, а у припреми је четврто.

Необично благу јесен, са својим верним помагачима, он користи за довршавање актуелних, грађевинских радова у манастиру.

Кад год је у прилици, одговара на телефонске позиве верника, јер и он сам постаје све познатији духовник у Србији.

Дрва су спремна за зиму, а разговор, крај још неупаљене манастирске пећи започињемо његовим присећањима на дан када је замонашен. Отац Алексеј сећа се добро да је то било за Светог Стефана Дечанског, за славу манастира Дечани и да је тог 24. новембра у Дечанима било веома хладно.

Отац Алексеј:

Мене је замонашио садашњи патријарх Павле, али ми је духовник био отац Макарије. Пре бдења, на једно 2 сата, ме исповедао и, сећам се тога, каже: „Немој сад да побегнеш, после исповести“. И каже: „Чувај се, немој нешто да оставиш за страшни суд“. Ја тад нисам то много схватао шта је, али после да. И, у току бдења, пред крај јутрења се догодило и то монашење. Том приликом сам добио име Константин, опет, по јарославском Светом Благоверном Кнезу Константину, који се прославља 3. октобра. Некако, одувек су Руси играли овако, улогу у мом животу, некад свесно а некад несвесно, с обзиром да је у Дечанима био тај утицај и пре нас и остао је тај руски дух. Отац Макарије, то је сад једна мала дигресија, он је живео у манастиру још за време архимандрита Теодосија, Руса, који је био атаман Козака. То вам је можда и познато. Тако је та прича о оцу Теодосију и за време мене била врло жива. Њега су чак и шиптари много поштовали, и био је познат као Баћушка. Тај дух је остао некако, верујем и до мог одласка из манастира Дечани.

Само монашење је протекло свечано, јер је било доста, као што рекох, монаха и монахиња. То је било монашење у расофорство. Постао сам расофорни инок. То Руси разликују, инока од монаха. Монах ћу постати тек 10 година касније, `85. Али сам волео то име Константин, звани Коста. И данас ме многи зову тако. Отац игуман је тумачио моје име као Тврдоглавко. Да, то је мени било симпатично, мада је имало и друго значење, као константан, сталан, стабилан, мада нисам био баш толико стабилан. И ето, тако је почело то моје монаштво, а затим, следеће године сам постао ђакон и доста дуго сам био ђакон у манастиру Дечанима. Ту сам провео добре 24 године, тако да су Дечани одувек, да кажем одувек јер сам са 11 година ступио у манастир, тако да је то манастир мог детињства и моје младости. И данас кад сањам, ја сањам Дечане. Не сањам кућу у којој сам рођен, сањам Дечане. Сваки кутак је остао негде, тако, дубоко у мени.

Као искушеник манастира Високих Дечана, приватно сам давао испите из Богословије. Имао сам ту срећу да, то је први пут да су матурарнти из Призренске богословије позвани од Хиландара да посете Свету Гору и да беру маслине, те сам некако и ја ускочио, иако тада нисам био матурант, захваљујући садашњем владици нишком господину Иринеју, који је био тада ректор Богословије. Некако се брзо то средило да добијем и пасош, иако нисам био пунолетан и тако сам први пут видео море и видео Свету Гору. Такву какву сам је онда доживео, таква је Света Гора и данас, у мени. Другачију је некако не прихватам, без обзира што је претрпела извесне промене. Ја се трудим да те промене не видим, него онакву какву сам је први пут доживео.

Ја се одлично сећам, постојао је један једини аутобус, који је чекао брод у Дафниу. Њиме смо се ми, што би се рекло попели до Кареје. То је био један онако, онај аутобус, како да га упоредим, као из филма Ко то тамо пева. Да, он је путовао тих 15 километара преко сат и по. Имали сте увек осећај да ће да се сурва у провалију према мору, а он је, овако, терао свој пут до Кареје. Путева заиста није било тада. Чак ни тај пут није био ни асфалтиран, чак ни бетониран, јер су касније почели да бетонирају одређене делове пута. И, то је важило правило, изузев тога аутобуса, понегде неког трактора, само мазге сам видео тада, и виђао. Том приликом смо ми препешачили преко 3 и по сата, од Зографског пристаништа до манастира Хиландара и тај први поглед са брда, негде у поподневним сатима, манастира Хиландара и данас ја памтим, иако је, нажалост, већим делом изгорео. Тад сам упознао дивне старце у манастиру Хиландару. Није било многобројно братство. То је било можда најтеже време за манастир Хиландар, од `70-те до `80-те године. Није их било чак више од 12, 13 монаха у братству. Али су некако старци били достојанствени. Сваки је личио на патријарха, Аврама. Како је изашао старац Мојсије, Никанор, био је тада старац Данило још жив, па старац Арсеније каспијских монаха Гатон, старац Митрофан. Они су се још рачунали још у млађе. Па отац Григорије чувени, који је сада у Јерусалиму; није сада већ дуго година и још је тамо. Некако, кад су изашли да нас дочекају, имао сам осећај да желе да поред нас, да загрле цео свет. Такав је био неки њихов осмех, пун љубави и то је мени, овако, био подстрек какав би требало да будем и ја, мада нисам такав нажалост.

Водитељ:

Витковић беше, Григорије Витковић?

Отац Алексеј:

Он је умро те године, на 20 дана пре нас. Како смо посетили Свету Гору, посетили смо Светотројицку испосницу и били смо у просторији где је боравио, можда 5-6 дана пре него што се упокојио. Да, тога се одлично сећам.

Водитељ:

Он је једини смео да преспава, ја сам тако читао у тој испосници. Плашили су се.

Отац Алексеј:

Да, то сам и ја чуо, то нам је причао монах, сада је у Каруљи, отац Симон и сада је он Симеон, а можда чак и Серафим, чуо сам у међувремену. Он је тада био млади монах и црквењак манастира, те нас је он водио до цркве Свете Тројице, испоснице Свете Тројице и тако сам том приликом чуо ту причу.

Водитељ:

Има демона ту, као, неких старих, бар тако су говорили, не знам, и да само јаки монаси могу да преспавају у Светој Тројици.

Отац Алексеј:

Зато више нико и не спава.

... И он је предложио да посетимо манастир Ставро Никитуа, али није рекао да је тамо старац Пајсије, нити сам ја много знао о коме се ради. Ја сам се тек некако замонашио; то је, значи те `75-те године. Почетак `76-те, Велики пост, тако је то било и тек после Богослужења неко је пришао ту и поздравили смо се. Ја сам сазнао у току манастирске трпезе, која је исто рано после Богослужења да се то ради о старцу Пајсију. Седели смо заједно, један поред другог. То је први тај, овако, додир са њиме, али ми је остао упечатљив, иако ништа тад нисмо проговорили нити сам ја знао грчки. Други сусрет са старцем је био кад је прешао у келију Панагуда, ту негде близу Кареје, после Васкрса `84-те године. Тад сам већ могао мало и да поразговарам са старцем. Док је правио бројанице, тако, пар питања сам му поставио и сећам се, питао ме је одакле сам и рекао сам му да сам родом из Метохије, из пећког краја. Онда ми он каже: „Је л тамо има пуно Албанаца?“ Рекох: `Да`. Каже: „Они су сиров народ, и кад би били православни били би најјачи верници, најјачи православци“. Е то ми је тада рекао и ту на томе смо се задржали што се тиче њих и дао ми је пар, тако, савета као, тада, младом монаху.

Водитељ:

Је л можемо да чујемо те савете? Бар неки.

Отац Алексеј:

Говорио ми је да ће бити много искушења и да ће бити све више; ова смутна времена која тада нису још била тако видна; и да ћу се обрести можда често негде где ни сам не мислим да ћу бити тамо, али да ме Божија Рука неће остављати нигде. То ми је била велика утеха. И стварно се тако и догађало. Био сам на разним ивицама, провалијама, али некако у задњем моменту увек ме Божија Рука увек извлачила из свега тога и ево, дочекао сам ове године које сам дочекао.

... Старца Порфирија видео сам, негде, 3 пута. Први пут `77-ме године. Садашњи владика бачки, господин Иринеј био је на постдипломским студијама у Атини, те сам, ето, као млад монах, да, био сам већ ђакон, сишао први пут у животу до Атине, возом и био сам гост садашњег владике Иринеја; и прве недеље је рекао да иде да служи у метоху манастира Пенделије, надомак Атине и тако сам ја пошао са њиме. Нисам знао о ком се старцу ради али сам видео једног старца са плавим очима, онако, више је одговарао да је Рус него да је Грк. Старац није служио, већ је био болешљив. Било је доста омладине, после сам схватио да су то његова духовна деца и тачно знам и датум, била је Нова година, по новом календару, дакле Свети Василије Велики и доста је те његове деце славило Имендан. После Литургије били смо у једној просторији где смо послужени и онда је свако нешто певао. Е тад, мало сам штошта разумео. Е сад је требало нешто да и ја певам пошто владика Иринеј нешто са слухом баш, и глас му је мало слабији, мада је у свему другом врло јак. Наравно, требало је ја нешто да певам. И певао сам „Тамо далеко“ и једну шиптарску песму. Да, да, једну шиптарску песму која је врло лепа и врло лепо значење има.

Водитељ:

То сте научили у Дечанима вероватно?

Отац Алексеј:

Да, да. Моји су сви знали шиптарски, наравно. Ја нисам, мало нешто. Владика Иринеј садашњи је преводио старцу. Он је само ћутао и гледао ме и после тога је извадио један џепни крст, дрвен и благословио ме и владика Иринеј ми је пренео да је старац рекао да увек певам. Па ја и данас певам и кад ми се не пева. Да. То је први сусрет и онда још два пута, можда у року од две године имао сам сусрет са старцем. Ето то је остало, овако, мени данас као једна утеха да сам ја срео та два дивна старца, а касније и Руса старца, јер ја имам о чему још и да причам. Ако можда многе савете нисам прихватио, слаб сам те не живим можда по саветима стараца, али бојим се да ови млађи данас, да неће имати о чему да причају.

Водитељ:

Је л истина да сте и капу коју сада носите добили од старца?

Отац Алексеј:

Да, то је кад сам имао сусрет са старцем Пајсијем у Панагуди, тад ми је дао ову капу, плетену коју видите. Љубоморно је чувам и носим је само зими, пошто је лети можда мало и топло, али некако покушавам да је сачувам.

... Мој следећи старац који је одиграо главну улогу у мом животу, јесте старац Игњатије Ракша, који је потицао из Оптине, од тих последњих стараца из Оптине, која, када је затворена, `26-те године и монаси протерани, он је припадао Катакомбној цркви у Русији, до `41-е године. Онда су га Немци интернирали и био је у Немачкој до `47-е. Е када је Израел основан као држава, он је дошао у Израел и живео је на реци Јордану, манастиру Јована Претече до `67-е. Када је Јордан постао граница Израела и Јорданије, Јордана, он се населио у манастиру Авраама и Саре у Хеврону и ту се упокојио `86-е године, на Светог Саву Српског. Мој сусрет са њиме био је `84-е на Петровдан. Ја сам тада отишао у Израел, у Свету Земљу на поклоњење Светињама са једном грчком групом, пошто сам био у Светој Гори. Тако, био је неки добар предлог и успео сам да одем мислећи да ћу бити 7 дана. Захваљујући сусрету са њиме, остао сам 5 година. Много ми је помогао у животу и он ме замонашио у малу схиму, уочи Божића, дакле на Бадње Јутро освануо сам као монах; још сам тада био ђакон; Алексеј, у част Светог Новомученика царевића Алексеја, у то време још московска Патријаршија није их канонизовала, али јесте загранична црква. Верујем да сам ја први од српских монаха који је добио име по Новомученицима руским.

Водитељ:

То је све било у манастиру...?

Отац Алексеј:

Да, ја сам живео у манастиру, по благослову Патријарха, сада блаженопочившег Диодора, живео сам у Витлејему, на месту рођења Христовог. Па, добре 4 године палио сам кандила на месту рођења Христовог, аједно време, по благослову Патријарха, чувао сам и музеј у самом Јерусалиму, али ми се нешто тамо није допадало. Више сам осећао Витлејем, а баћушка Игњатије је благословио да сваке недеље и празника, пошто у Витлејему се раније завршава Литургија, да седнем у шерут, то је онај такси са седам путника, и право за Хеврон још 36 километара и стизао сам тамо негде увек на пола Литургије, коју је старац служио, а отац Георгије, монах, певао. Онда сам с њима боравио негде до пред мрак и опет истим путем враћао се у Витлејем. Да, то је... тако да сам имао ту срећу да старца, онако, гледам и слушам две године, до његовог упокојења. После сам остао, како је он рекао: „Докле Богу буде угодно бићеш овде, а онда се враћаш у свој народ“.

Водитељ:

Је л можете још, евентуално неког разговора са старцем Игњатијем да се сетите, неких његових поука?

Отац Алексеј:

Увек ми је говорио, кад је, нека тешкоћа нађе, да се увек сетим, да моја сећања увек воде ка Васкрсењу. Наравно, до Васкрсења морамо да прођемо тај пут, крсни. Кад гледамо крст морамо увек да гледамо трнов венац на њему, ал да он води ка Васкрсењу. То је крајњи циљ и да се радујемо, без обзира на тешкоће. И заиста, кроз тај мој досадашњи живот било је заиста много тешкоћа и да ми није било тога да увек стварно се сећам на Васкрсење, било би заиста тешко. И, увек је тражио да се трудим, да служим колико могу и да се причешћујем, „Јер без Обожења“, каже, „много је тешко, биће много тешко у ова смутна времена“, тако је знао да се изражава и каже. Без тог имунитета, како издржати уопште тешкоће, јер ако немамо духовни имунитет, он је сличан и физичком – ако немамо физички, нема који вирус га неће напасти. Тако и духовни ако немамо, ако не држимо пост, не исповедамо се, не причешћујемо, онда заиста све може да нас нападне. А како се онда изборити? Зато ја дан данас настојим, за све оне који долазе овде, да се трудим. Трудим се да се причешћују што чешће и да пазе на себе, па, дочекаћемо Васкрсење, то је најважније. Оно почиње још овде на земљи, то је нама битно.

... То је већ 20 година како славим Имендан, баш на дан убиства царске породице, 17. јула, а после сечења колача именданског, слављеничког, увек вршимо и Парастос Дражи Михаиловићу. То још и онда кад није се смело и сад кад се сме, то упорно се овде чини и било где да сам био и увек се некако догоди да то буде заиста то... кажу Руси. Дође однекуд и народа и свештенства и буде празник. Некако ове године се догодила и десетогодишњица овог манастира, можда трећег по реду, те је одмах за Светог Прокопија било освећење јединствене цркве у Србији, која је посвећена, параклис наш, што би ми рекли или капела, у звонику у Кнежевој кули, Светом Цару Николају Романову и Светом Мученику Цару Лазару Српском. То је било нешто заиста невиђено. Преко 1000 људи је присуствовало и што је за нас било задивљујуће, појавили су се и Руси и донели су икону, свечано, царске породице мученичке и она свечано, видели сте, налази се у параклису који је јединствен у Србији. Тако, опет нека веза се обнавља и верујем да заједно са Светим Царем Лазаром, да нас штити и Свети Мученик Цар Николај са својом мученичком породицом.

Водитељ:

Ви мислите да Дража Михаиловић може бити српски пандам, рецимо, цару Николају, мада неки говоре да светац треба да пострада за веру, па можда зато предлози да буде канонизован генерал Михаиловић нису на месту. Је л имате неко мишљење о томе и ако хоћете да га кажете?

Отац Николај:

Овако, ја, боравећи у Грчкој, тамо сам имао срећу да видим да тамо постоји такозвани Етнархис, Етномартирас и Агиос Мартирес, значи, национални мученик и Свети Мученик. Ја лично мислим да је Дража национални мученик, што је тачно. И није случајно убијен, исто негде после 2 сата, око 2 сата по поноћи, 17. јула `45-е године. Царска породица исто страдала око 2 сата, 17. јула, `18-е године. Чак, кол`ко сам онако мало сазнао, на сличан начин. Исто и Дража Михаиловић – прво је пуцано у њега, онда је боден бајонетима. Исто је то чињено и са царском породицом и лично мислим да то ништа није случајно, да је то нешто намерно урађено. Хтели ми или не, Дража је био заштитник православне Србије и српског народа што је и цар у Русији био. И требало је то склонити. Ја сам то некако рано схватио и држим се тога и то је једино што могу да се одужим, то је да га помињем и да држим Парастос тог дана и драго ми је што сам ја то чинио кад многи нису то чинили јер нису смели. Е данас је то већ доста јавно и иде неким својим током. Шта ће даље бити не знам.

... Имамо, ви знате, лепу, мироточиву икону Светог Луке, која је, опет, дошла из Минхена. Тамо је прво мироточила, овде и даље мироточи. Јединствена икона која мора да има цвеће око ње и то, ми смо обавезни, ево, данас сте видели да смо променили. Суво цвеће дајемо народу а ту се ставља свеже и отприлике на две недеље се мења венац. Та икона мироточи и данас. Имамо пар дивних сведочанстава о томе да у току службе крене да мироточи. Добили смо недавно, после 4 године тражења, наш владика се заиста ту потрудио да добијемо и делић моштију Светог Апостола Луке. Сад смо комплетни, имамо икону, имамо и мошти светог луке и тог дана је промироточила опет икона, наочиглед преко 200 људи. То је једно. Друго, што се тиче тих новчаних средстава, ја не знам откуда је све то, заиста не знам. Тако, догодило се да сам упознао пар људи из Цириха из Швајцарске и бивао сам гост пар пута. Стекао сам, тако некако, свој духовни круг тамо и признајем да нас они доста помажу, мада имају и својих проблема. Овамо, што се тиче народа, обичан народ овде код мене долази и тај народ обичан превише је сиромашан. Како одвајају, ја не знам. Они обнављају светињу. Овде се не може похвалити ни један од богатих да нам је нешто обновио. Можда је тако и добро. Ипак, што је народно и тако скромно, Бог прихвата. Ја сам од првог дана схватио да ово треба да буде народни манастир, народна светиња, да постане један духовни центар, а ипак сам некако хтео да послушам Светог Саву, јер он је српске манастире одувек сматрао народним кућама, и за радости, и за жалости, и за збегове и за друга окупљања. И, трудим се и верујем да некако, захваљујући Светом Апостолу Луки, то се стварно овде догађа. Овде су три славе манастирске, ни једна није без 1000 људи. Трудимо се, иако немамо трпезарију, да нахранимо колико се може, скоро све.

Водитељ:

У дворишту?

Отац Алексеј:

Да, да, делимо као у ратна стања, али буде то и симпатично.

Водитељ:

Је л истина да сте били у клиничкој смрти

Отац Алексеј:

То је било пре 4 године, пре него што ћу доћи овде. Имао сам операцију синуса, у Београду на ВМА и то је све било добро, преживело се. Међутим, добио сам неки антибиотик сутрадан, интравенозно, који је направио неки дар-мар и, углавном, кад су дошли, онако, да ме спашавају, ја сам већ некако прошао кроз тај, ја сам мислио да сам прошао некако неки зид, не знам ни ја шта се то одиграло са мном и био сам на неким много лепим облацима. Ето, то је нешто, овако, што сам доживео и знам да сам чуо један глас „Не даље“. Ја сам мислио да је то глас лекара, међутим, изгледа да је то био глас неког другог. И ето, вратио сам се и после, то је био јули месец, већ октобра месеца сам овде прихватио овај.

Водитељ:

Какав утисак или поуку оставља тај доживљај? Кад се понекад сетите, је л он нешто значи вама у животу даље, данас?

Отац Алексеј:

Па, мени значи да без Божије воље заиста ништа не бива у овом свету и допуштења сигурно и да, да човек никад није спреман да каже: „Ја сам сад спреман да се сусретнем са Лицем Божијим“. Увек је тај проблем – да ли сам уопште спреман. Ја сам имао тај страх јер сам осетио да се нешто озбиљно догађа приликом те кризе и био ми је велики ту проблем. Верујем да заиста нисам био спреман.

... Можда су ово времена за која каже Свети Антоније Велики да ће искушења бити велика и да ће се људи последњих времена спашавати кроз искушења и да ће бити можда већа од оних из првих векова у којима су имали мања искушења. Ја верујем да је то тако, где се умножи безакоње или грех, умножи се и благодат. Ја то имам овде прилике да видим, јер долазе људи обремењени, знате. Долазе они који заиста имају проблем и желе да га реше. Долазе они које пошаљу разне видовите бабе, да им се прочита чак и одређена молитва, често не кажу врачевска молитва него врачарска, што сасвим у реду и јесте. И трудим се да и једне и друге примим без неке љутње, јер ми на Литургији, увек кад се молимо, молимо се за незнања народна. Знате, људи често дођу и рачунају, ако им се прочита молитва, све је завршено, може да настави даљим животом да живи, али је онда све у реду. Е, онда се ту трудим мало, кад га саслушам, а морамо, то је можда наш проблем свештенства данас што ми немамо времена да саслушамо човека, а ми смо ради човека. И Христос је дошао ради човека. Јер сваки је човек икона Божија, па макар и оно стакло било замрачено, чађаво, па кад се зачепрка, увек се види да ту постоји лик. Трудим се да тако прихватим човека, мада то тешко бива некад. Потрудим се прво да му кажем да лако је прочитати молитву, било врачевску, било неку другу. Али одмах некако питам кад је причешћен задњи пут, кад је постио, кад се исповедао. Онда узмем пример овог нашег брда – докле га нисмо искрчили, ту нисмо знали да постоји воће. И сваке године морамо да крчимо. А тек шта је са душом човечијом! И онда увек некако тражим да се припреми за исповест и да дође други пут и у томе је, доста се успева. Значи, они који то схвате и прихвате, има учинка. Ома оних који некако олако схвате, па онда они више и не дођу, али је више оних који дођу. Нарочито млади људи имају озбиљних проблема и мислим да је све упућено против младог човека. Сви хоће неко блаженство да доживе, то је сасвим природно, али на погрешан начин. Бојим се да немамо добре темеље. Нешто се ту у детињој младости, у детињству се нешто не учини како ваља и касније дођу те последице. Е тако се ту трудим на један начин и да опоменем кад треба и себе и њих и ето, тако. Углавном, верујем да одавде сви одлазе ако не утешени, а оно са жељом да дођу други пут. И трудим се, по речима владике блаженопочившег и Светог Владике Николаја да ако дође један са једном раном, да га не отпустим са две.

... Једноставно се трудим да овде кад дођу, да буду на Литургији комплетни. Ту се трудим. Трудим се да некако сви певамо заједно, одржим неку и кратку беседу за време Литургије, тема из Јеванђеља, она коју је Јеванђеље прочитано, а онда увек молим оне који имају иоле времена да остану после Литургије, да наставимо тај литургијски живот и ту се догађају те интересантне, овако, ти догађаји, те ствари, ти додири, јер ту ми не разговарамо само о духовним проблемима него и о животним. И ако дође нов неко, ја му упутим мало више пажње, чак мало и хумора ту буде, знате. То је потребно, не треба само затезати. И кроз то видимо стање, знате, и увек ја осетим онај који ће следећи пут доћи, онај који има нешто да разговори и онај који хоће да разговара о проблематици, духовне садржине наравно, проблем душе, јер то је данас што је запостављено. Сви имају тај проблем, ево и код деце, кажу агресивна су деца. Жале се мајке. Сви кажу, некако нема мира и онда ја схватам, то је познато, душа је гладна, знате, напуњена је нечим што није за њу. Е сад то треба, наћи праву храну за то, али опет, не прејести га па да буде горе од оног првог. Е ту је постепеност једна важна. Ја увек, онако, што се трудим, то је да гледам да некако га припремим за једно, тако, да дође слободно, да може да олакша својој души. Ја с њим увек прво водим разговор и трудим се, ја чак ставим епитрахиљ и седнем, ми се гледамо, нема ту да га ја покропим и да кажем: `Шта си згрешио?` Не може то тако, него седамо па разговарамо и ја му увек кажем да сам и ја грешан и то како, него ето, имам благодат свештенства, оно што нема ни психолог ни психијатар. И кроз то се некако ослободе, а то је ствар срца. Мора његово срце да осети да има неку слободу, да може да каже, да зна да има поверења. Знате, то је први основ, да ми имамо поверења. Шта је вера у Бога? – поверење у Бога. Значи да морамо да имамо поверења. Овде то се догађа и то ме радује, знате, то ме радује што има. Ево, јуче, нисте били овде, нисам ни ја силом прилика, али овде је било јуче преко 15 омладине који су дошли у акцију да сређују дрва, јер зима иде. Једнодушност једна, знате, и ту се спреми неки скроман ручак. Они перу судове. То је, да осете да је то њихова кућа.

Водитељ:

... И они нису депресивни. Депресија, кажу да је један од проблема светских данас.

Отац Алексеј:

Па, шта је депресија? То је лепо речено, него ми хоћемо све да нађемо неки лепши термин – депресија, то је нешто као уметничко. Депресија је униније, то је мрзовоља, хладноћа душе. И Свети Јован Кронштатски каже: „Кад осетиш униније, ту хладноћу, знај да је ђаво ту, терај га од себе“. Ето, то је то.

Водитељ:

Како најбрже и најлакше?

Отац Алексеј:

Па, ето, нека се сети што рекох на самом почетку, нека се сећа мало и Васкрсења, побогу, да смо људи за вечност рођени, да је ово све пролазно, и та депресија је пролазна. Мало, терај је мало од себе, немој друге.

Водитељ:

Да спремају двориште, секу дрва...

Отац Алексеј:

Сигурно, сигурно. Па нема, физички рад је потребан као и духовни. Значи, и кад се то са њима уплете, ја с њима радим, скупљам лишће и ми причамо. Не воде се празни разговори, иако има ту помало и хумора, али кроз то се увек нађе неки детаљ који треба да дирне душу. Вечности и вредности душе, то је много важно и мислим да је најважније у животу. За вечност, за вечност смо рођени, да будемо Богови, само све хоће на погрешан начин.

Водитељ:

Траже друге неке, неке пречице?

Отац Алексеј:

Да, да, кажем, ми смо рођени за блаженство, треба то, него само што једноставно, нуди се на један погрешан начин и ми уствари постанемо слуге ђавоље после, и сами себи сувишни.

Нема коментара:

Постави коментар